Šta nam ostaje da prikažemo u delu sekunde u kom smo obasjani svetlošću? Šta je dovoljno snažno da zarobi pažnju anonimne mase koja nam validaciju komunicira lajkovima? Citat nekog od stoika istrgnut iz konteksta i lansiran u manosferu? Morbidni kolaž svakodnevne scene upitne estetske vrednosti i ostataka nemilosrdnog kasapljenja srpskog (i svih ostalih) jezika? Možda. Ali u tom grmu leži još jedan produkt kognitivne disonance: popularnost u anonimnosti. Mi ne želimo srce, mi želimo vatricu. Prepoznavanje, a ne upoznavanje. Bestijalno čovečanstvo kog se Roden gnušao pred kameru stavlja ne samo svoju golotinju nego i svoju ogoljenu pojavnost. Život, koji je postao pornografija. Izvolite u salonu. Zapaljena breskvica žudi za patlidžanom. Ako sve pođe po planu, uskoro će da pljušti. Ako pak ne pođe, ukoliko validacija izostane, možemo samo da počnemo da stavljamo klovnovsku šminku i da se pripremamo za razapinjanje na krst. Lobanja više nije memento mori. Sada je simbol umiranja od sramote, pošto faktičko umiranje nikoga ne zanima.

Da je Roden živ i da nije podlegao poremećaju pažnje, obrešavši se u našem dvorištu, Matić i on bi mogli da se upuste u argumentovanu diskusiju o potrebi sveta za umetnicima i umetnošću. Ono što veliki prethodnik previđa jeste da se od ostataka hrane ipak može napraviti ručak. Ako je od religioznosti ostalo išta, dužnost je sitog da hrani gladne. Upotrebiti izanđale, istrošene simbole kao osnovu, ne samo kritičkog već i ironičnog, duhovitog, ambivalentnog tumačenja onoga što nam se svima, u manjoj ili većoj meri, događa, ultimativni je čin pobune protiv stihije koja feed jeste. Digitalni readymade, s ekrana prenet u treću dimenziju, jeste rat, a ne pakt. Nepristajanje da se svodimo na apsurd.

Iz teksta „Eros i Tanatos u digitalnoj pustinji“ Milice Grujić

Kustoskinja izložbe: Mia David