Crteži pred vama evociraju stari, u umetničkoj kritici i teoriji odavno prisutan, a još uvek ne sasvim prevaziđen, dualizam racionalnog i iracionalnog. Dvadesetovekovna avangardna umetnost i kasnija neovangardna i apstraktno ekspresionistička umetnost posle 1945, pokazuju da umetinici/ce ovaj dualizam prevazilaze specifičnim pritupom procesu stvaranja, tretmanu medijuma i materijala, kao i uopšte ideji o umetničkom objektu. Počevši od umetničke revolucije u Bauhausu preko Mondrijanovog neoplasticizma do konstruktivizma u Rusiji i krugu oko Van Dezburga, uočava se holistički pristup umetnosti. Delo nikada nije izolovani proizvod, ono je nužno deo veće celine, svedočantvo procesualne prirode stvaranja i sublimacija iracionalnih poriva i racionalne analize.
Mario Kolarić koristi tradicije avangardnog pristupa – svaki njegov crtež kao da beskonačno može da se proširi na drugi crtež, zidove galerije, njenu arhitekturu, pa i poput Mondrijanove slike, kako je on to razumeo, na kosmos. U svom pritupu procesu stvaranja crteža on ruši dualistički pogled na sliku – racionalno i iracionalno u ovom slučaju postaju deo istog mentalnog i duhovnog procesa stvaranja. Iako je svaka linija naizgled povučena sasvim precizno, gotovo mehanički, a svaki element analitički proračunat tako da se geometrijski uklopi u celinu, pažljivijim pogledom otkriva se trag rada rukom, drevni znak prisustva umetnika – otisak prsta. Otkriva se takođe i meditativna priroda samog procesa stvaranja. Asocijativno odmah pomišljamo na umetnike/ce neoavangarde čije interesovanje za zen budizam u velikoj meri oblikuje tokove postmoderne i savremene umetnosti. Gledajući duže Mariove crteže koji na prvi pogled odišu melodičnošću i lakoćom, podsećamo se na ne samo mentalni već često zaboravljeni telesni napor stvaranja. Preciznost i repetativnost Mariovih linija i napor da završi crtež podsećaju na Kejdžovu opasku: „Ako je nešto dosadno posle dva minuta, probaj četiri. Ako je i dalje dosadno probaj osam. Onda šesnaest. Pa trideset i dva. Na kraju ćeš da shvatiš da uopšte nije dosadno”. Povlačeći svaku liniju precizno polako i pažljivo, Mario skreće pažnju na važnost fokusa, prisustva u trenutnku, na telesni aspekt stvaranja i njegovu subjektivnu stranu. Ova subjektivna snaga ličnog otiska samo je naizgled u kontrastu sa gridom – mrežom kao formulom koja je tu da održava balans elemenata i učvrsti strukturu kompozicije čineći „membranu kroz koju prolazi zvuk”.
Pojmovi koji se nameću pri opisu Mariovih crteža poput zvuka, harmonije, ritma, rezonance, melodije, vibracije, preuzeti iz sveta muzike upućuju na usku povezanost likovnih umetnosti i muzike u njegovom stvaralaštvu. U tom kontekstu linije vidimo kao note koje kao brižljivo komponovani jednostavni elementi čine zajedno jednu složeniju zvučnu sliku. Mario koristi tradiciju minimalističke umetnosti koja serijalnim ponavljanjem elemenata komponuje ritmičku celinu. Veoma važnu ulogu u Mariovim kompozicijama ima odnos punog i praznog. Daleko od toga da predstavlja samo odnos naslikanog i nenaslikanog, punoća i praznina su likovni elementi koji ravnopravno učestvuju u kompoziciji celine. Ovakav odnos poveziv je takođe sa muzikom i ulogom pauze, posebno u eksperimentalnijoj muzici posle Kejdža, ulogom tišine kao sredstva izraza.
Sol Le Vit je konceptualne umetnike opisao kao „pre mistike nego racionaliste”, možda upravo zbog važnosti duhovnog aspekta stvaranja. Mariovi crteži proizvod su podjednako umetnika-mistika i umetnika-racionaliste. U svojim crtežima on traga za harmonijom odnosa likovnih elemenata, za odgovarajućim ritmom i melodijom cele kompozicije, te za rezonancom koju elementi celine proizvode u sadejstvu. Nasleđe konstruktivizma vidljivo u preciznom komponovanju spojeno sa geštalt pristupom strukturalizma, prisutnom u odnosu delova i celine, razigrano je Mariovim pristupom boji. Boja naneta tankim linijama rezonuje u oku posmatrača/ce stvarajući gotovo zvučni utisak ritma. Da bi ispitao ovu rezonancu Mario nikad ne koristi previše elemenata, boje i tonovi ispitani su kroz liniju i kompoziciju, dok narativ veoma rano prestaje da bude predmet njegovog interesovanja. Apstraktni crteži nemaju nameru da izazivaju simboličke asocijacije niti da govore o emotivnoj prirodi likovnog izraza, već je njihovo interesovanje usmereno na razmatranje razvoja forme kroz procesa stvaranja. Ta vremenska dimenzija, kao i mogućnost spontanosti u toku stvaranja upućuje na to da savremeno stvaralaštvo još uvek nije odustalo od likovnih problema 20. veka.
Boja ima velikog udela u stvaranju ritma, kao što je umetnik Josef Albers govorio i svojim slikama demostrirao: “Ja se sve vreme oslanjam na rezonancu”, misleći na rezonancu koju dve boje u međusobnom sadejstvu imaju. Još je na svojim ranijim crtežima Mario pokazao srdonost svoje poetike sa muzikom – gledajući crteže iz serije Vista ne možemo a da ne čujemo neku klavirsku jazz improvizaciju. Sam umetnik insistira na tome da on crtež doživljava kao vrstu zapisa. Ovi likovni ili notni, pa čak u nekom smislu i jezički zapisi, imaju i dnevnički karakter. Crteži na ovoj izložbi, kao i raniji Mariovi radovi, poput onih iz serije Diary Fragments, upućuju na prirodu crteža kao skice, odnosno likovnog eksperimenta, ali i sredstva za lične vizuelne beleške. Na kraju, karakter beleške ima ulogu da pokaže da je stvaranje proces koji se ne može definisati početkom, krajem i finalnim rezultatom, ili kako očekujemo danas proizvodom, već je cilj stvaranja, poput puta spoznaje u zen budizmu, sam trud/rad, sa svojim iracionalnim i racionalnim delom, sa fizičkim i mentalnim naporima, ali i retkom i neprocenjivom euforijom spoznaje.
Ana Simona Zelenović
