Karantin u pandemiji virusa COVID-19 je svima doneo intenzivne emocije i izmenjena psihička stanja. Izolacija i mogućnost zaraze stvorili su čitav spektar negativnih emocija poput usamljenosti, anksioznosti, straha, panike, napetosti, frustracije, osećaja neizvesnosti i strepnje. Umetnost je uvek bila tu da u kriznim i napetim situacijama ponudi alternativni pogled na problem ili eksplicitno vizuelno izrazi ono što osećamo. Cilj ove izložbe je da prikaže upravo kako umetnost opstaje u kriznim vremenima, te da pruži uvid u teme kojima je zaokupirana, ideje do kojih dolazi, kao i na koji način izmenjene okolnosti utiču na njene formalne elemente i izraz.
Promišljanja društvenih okolnosti vidljiva su u radovima Tadije Janičića, koji u svom maniru duhovito komentariše aktuelna zbivanja. Mark Brogan kolažira vizuelne komentare proizašle iz promišljanja političke situacije, istorijskog nasleđa i estetskog iskustva. Instalacija Nađe Stamenović ironično komentariše konzumerizam u trenucima krize neoliberalne ekonomije. Instalacije Olivere Parlić govore o preispitivanju i krizi kolektivnog i ličnog rodnog identiteta, seksualnosti i ekspresije želje, a posebno u ovoj situaciji nasilnog ograničenja i usmerenosti na sebe ili drugog. Uz svu primamljivost kolorita, duhovitosti i šarma, ovi radovi, ipak, nose osećanja napuštenosti ili nelagode izazvanih karantinom.
Zato Stefan Lukić, Nataša Teofilović ili Mario Kolarić pronalaze beg od ovih osećanja u imaginarnim prostorima svoje fikcije—bilo da je kao kod Lukića reč o sećanju i putovanjima, ili kao kod Teofilović o inspiraciji prirodom i njenim oblicima. Neretko umetnici/ce, baš kao Mario Kolarić, nastavljaju u karantinu vizuelne eksperimente kao da nema anksioznosti pandemije.
Ipak, pored društvenih komentara ili eskapizma, uočavamo potrebu za preispitivanjem emocija i njihove krhkosti. Marina Milanović u svojim crtežima jukstaponira autoportret sa elementima iz prirode ili svakodnevice, oslikavajući osećanja otuđenja i kontemplacije. Na sličan način Miša Filipovac prikazuje lane koje, pored simbolike fragilnosti i ranjivosti, ovako apstrahovano u geometrijski prostor naglašava osećanje usamljenosti.
Za one koji su karantin uglavnom proveli zatvoreni/e u stanovima, crteži Olivere Parlić i Nađe Stamenović rezonuju poznatim osećanjima. Njihov fokus na svakodnevne radnje i objekte koji su deo našeg kućnog enterijera govori o načinu na koji čovek inače, a posebno umetnik/ca, počnu da ih posmatraju iz novih perspektiva. Stolovi, stolice, trosedi na koje nismo toliko obraćali pažnju sada su delovi svakodnevnog vizuealnog iskustva čiji svaki detalj znamo napamet. Emilija Radojčić takođe koristi ovu tehniku prekrajanja svakodnevice u umetnost, odabirajući da crteže izvodi na starim modelima za krojenje iz časopisa. Adrijen Ujhazi je otpočela svoju seriju crteža Compost me baš kada je proglašeno vanredno stanje, tako da njeni radovi predstavljaju neku vrstu lične dnevničke refleksije kolektivne situacije.
