Izložba Pamćenje i nada organizuje se u znak sećanja na fotografkinju Goranku Matić, ne- prikosnovenu hroničarku vremena jednog naroda, grada, kulture. Goranka nas je napu- stila na samom početku ove turbulentne i po svemu sudeći revolucionarne godine. Čudno je za sam grad Beograd da više nema ženu s kamerom, pronicljivog pogleda, preciznu u imenovanju pojava i opisu ljudi, jasnog sta- va po pitanju političkih i kulturnih zbivanja u zemlji. Oštrovida i oštroumna gospođa Vertov, kako ju je opisao njen prijatelj, scenarista i književni autor, Branko Vučićević, ostavila nam je tonu dragocenih sećanja na situacije i prilike, na ljude koje prave događajnost. Iako već ne- koliko proteklih godina nije bila aktivna kao fotograf kroz praksu, pripremajući njenu obimnu retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti, 2021. godine, zajedno smo pro- lazile i iznova proživljavale zanimljive osam- desete i traumatične devedesete. Kao i na toj njenoj poslednoj velikoj izložbi, i ovde nas je okupila u konglomeratu javnih događaja. Po- slednja decenija dvadesetog veka u Srbiji bila je vreme burnih, haotičnih, prevratnih godi- na. Kao fotograf i urednik nedeljnika Vreme, Goranka je aktivistički osvešćeno pratila sva politička i javna društvena zbivanja. Njene fo- tografije političkih manifestacija, građanskih demonstracija i inicijativa – kao što su fotogra- fije sukoba nastalih tokom protesta opozicije na ulicama 9. marta 1991, osnivanja Savezne Republike Jugoslavije (1992), raznih protesta protiv tada vladajućeg režima, studentskih demonstracija 1996. i 1997, ali i kontramitin- ga pristalica tadašnje vladajuće Socijalističke partije Srbije, potom bombardovanja SR Ju- goslavije 1999. godine – postale su antologij- ske i nezamenljive prilikom analize političkih i životnih činjenica sa ovih prostora s kraja dva- desetog veka, upravo kao zvaničan i autenti- čan dokument jednog vremena. Promišljanje i osećaj za prepoznavanje pravog trenutka i „hvatanje odlučujuće scene”, što je i u ranijem novinarskom radu tokom osamdestih bilo vidljivo kroz snimke rok koncerata i protago- nista likovne i muzičke scene, Goranku Matić definišu ne samo kao vrsnog reportera koji izveštava o političkim prilikama, već i kao ne- koga ko uz imanentno dokumentovanu scenu ujedno daje svedočanstvo o mediju, ličnoj poziciji u društvu kome pripada, kao i stav u sagledavanju događaja kom prisustvuje. Na tom tragu, dokumentarnu fotografiju razmatra i Alan Sekula, američki fotograf i teoretičar, kada kaže: „Dokumentarnost se smatra umetnošću onda kada transcendira svoju upućenost ka svetu, kada se delo može ceniti prvenstveno kao čin samoizražavanja umetnika” (Vels, 2006, 100). Fotografije de- vedesetih, života ulice, stoje pri ideji fizičkog i psihološkog mapiranja situacija, ponašanja gomile; ali, unutar ovog „objektivnog pri- stupa” otkriva se stav autorke o aktuelnoj ideologiji trenutka, prenosi se lični doživljaj i učitava personalna „borba”, „tihi aktivizam”. Zato su i njene fotografije devedesetih u Sr- biji antologijske; kroz razmatranje opšteg, ali i ličnog (veliki deo fotografija nastalih tokom devedesetih posvećen je prijateljima, poro- dici, druženju kao paralelnom svetu koji teži i održava kakvu-takvu normalnost) daje nam se moguća konzistenta slika o stanju društva unutar turbulentne decenije. Jednom prilikom Goranka je rekla: „Uvek sam želela da predstavim osobu na fotogra- fiji najbolje moguće. Makar se i ne slagala sa nečijim stavom, uvek sam imala nameru da ga razumem.” To njeno neosuđivanje, liberalnost, potreba da oslušne sve razlike, pa i hu- mor i nonšalancija kao zaključak u odnosu na stav suparnika – učinili su da Goranka ujedno i na osnovu svog karaktera postane jedna od omiljenih persona na kulturnoj i umetničkoj sceni Beograda, pa i bivše Jugoslavije. U svetlu aktuelne društvene situacije, kada već četiri meseca ne jenjavaju studentske blo- kade i građanski protesti koji po masovnosti akcija i skupova u zbiru verovatno prevazila- ze i bunu oko 5. oktobra 2000, u sveopštem duhu solidarnosti, prevazilaženju straha, opet i jasno osetnoj socijalnoj napetosti koja se probudila uprkos dobronamernoj težnji ka sistemskim, društvenim promenama, izložba Pamćenje i nada čini nam se kao dobar po- vod za podsećanje i interpreatciju nedavne prošlosti. Nazivom Nada i pamćenje Goranka je imenovala seriju fotografija, ciklus iz deve- desetih objavljen u knjizi Deset godina protiv (Medija centar, 2001). Ovom prilikom učinilo nam se da je izložbu dobro imenovati na tom tragu, uz blagu inverziju, sada kao Pamćenje i nada – naziv se metaforično odnosi na dva života i slavi ih, sećanje na život, delo i impre- sivnu foto-zaostavštinu devedesetih Goranke Matić, a vizuelnim referencama upućuje na prošlost kao kontekst, na društvenu istoriju koju pamtimo i tim povodom slavimo grad Beograd koji je uvek hrabro, borbeno, opti- mistično, u službi nade, gledao u neko bolje sutra.