Pozvao me je da svratim, nećkao sam se, bilo je vrelo letnje popodne i bio sam smoren. Znamo se ceo život, od rođenja. Nikad se nismo posvađali ni oko čega, nikad ispalili jedan drugog. Provodili smo leta zajedno tokom 70-ih, u Dubrovniku, prvo u Visu 2 na Lapadu, potom u Argentini na Pločama. Moja majka i njegov otac su pajtosi iz kraja, rođeni iste godine, išli su oboje u Prvu beogradsku i studirali arhitekturu. Očevi su nam kolege, mati mu je Splićanka, umešan fotograf izražajne lepote i neobičnog imena – složenice od 2 reči koje spojene daju morsku zvezdu. Deli nas svega 52 dana između dolaska na svet.
Radi u nekom skladištu na Dušanovcu koje iznajmljuje za besmisleno papren iznos, vrteo sam se oko Zaplanjske preko pola sata dok nisam ustanovio da idem u pogrešnom pravcu, navodio me je preko GPS-a jer ni sam nema pojma gde je zapravo, zapamtio je samo trasu kako doći od mosta i natrag. Urbanizacija je u taj deo grada poslednji put zašla pred Drugi svetski rat tako da je kraj prepun slepih ulica, kao da ste u Pekmenu. Kad sam pristigao, tu su već bili Slavke i Ozbolt, seo sam da dođem do daha, ponudio me nekim pićem, digao sam pogled i zanemeo. Ćutao sam neko vreme promatrajući, proteklo je možda pola minuta, minut i onda sam izgovorio: „Ovo je nešto najbolje što si ikad uradio.“ Bio sam istinski ganut gledajući u prizor ispred sebe, portrete njegovih mrtvih prijatelja, mojih poznanika, koji su kroz iskazane predstave dobili konačni mir i zasluženu večnost. To su monumentalni komadi. Ali kada kažem monumentalni, ne mislim samo na njihove fizičke razmere, to su monumentalna dela koja upotpunjuju i zaokružuju sliku o prikazanim ličnostima, o epohi u kojoj su stvarali i ima neke astralne pravde da ih je naslikao baš on.
U leto 80-e, po redovnom dolasku na leto iz Pariza u kojem živi od svoje treće godine, odveo sam ga u parkić kod hotela Moskva i upoznao s pank ekipom koja se tu redovno okupljala, Rosom, Canetom, bili smo vršnjaci. „Ooooooo, Veličković…“ izgovorio je u svom još tad prozuklom stilu frontmen Urbane gorile. To „Ooooooo, Veličković“ ga prati kroz život kao balast iako izgleda da s lakoćom nosi porodični marker prestižne beogradske porodice, kod koje dolazak na panađur 18. decembra, veče pred porodičnu slavu, u beogradskim visokim krugovima slovi za društveni događaj od izuzetnog značaja za konfirmaciju sopstvenog elitnog položaja. Sama porodica mesto koje zauzima, a koje je izborila svojim radom, uljudnošću i socijalnom inteligencijom, te joj ga okruženje tim više nameće ne bi li sebe uzdiglo kroz bliskost sa njima, nosi bez predrasuda, s neposrednošću koja je u potpunosti lišena nadmenosti i taktom koji vam stavlja do znanja da vrlo dobro znaju ko su, gde su i zašto su i da njihovu naklonost i dobre manire ne zloupotrebljavate.
S Milanom ga je upoznao Goran Vejvoda, koga je znao od ranije, zahvaljujući činjenici da je njegova baka Lenka, koja je kao petogodišnja ćerka srpskog konzula u Rusiji doživela Oktobarsku revoluciju, ostala povezana s diplomatijom svvih potonjih režima, pa i sa Vejvodama. Ulazak sve naočitijeg, vedrog i diskretnog mlađeg momka u stariju ekipu rokenrol scene nije ostao nezapažen među heroinama tog doba, tako da je ubrzo stekao oreol kultrnog frajera iako je sve vreme ostavljao utisak da se ne oseća baš najugodnije u toj ulozi. Imao je drugačiju predstavu o sebi ali kao da se to nikog nije previše ticalo. Postao je mezimac i ubrzo se prepustio hormonskom talasu koji ga je prelio do davljenja.
To je period u kojem smo se najređe viđali, negde od sredine 80-ih pa do sankcija 90-ih. Ostali smo bliski ali nekako su nas putevi i htenja i iskustva kojima smo stremili uputili da se ponovo sretnemo u nekoj tački lutajući različitim stazama. Kad smo bili deca na Visu 2, ja sam se palio na Mariju Baksu, on na Ivanku Živković. U tinejdžerskim danima, on je voleo Bouvija, ja Igi Popa. On je neprekidno odlazio u London, ja u Berlin. Voleo je EKV, ja Disciplinu. Ali sad, posle svega, kad se podvuče crta konačnog balansa, shvatiš da smo sve vreme dva pola jedne te iste stvarnosti koja se prepliće i nosi sa sobom plamen potrage za večitim pitanjem šta je to život danas i kako ga živeti.
Bilo je nečeg istinski misionarskog u činjenici da su Milan i Magi u njemu videli nešto više od pedigriranog plejboja i dali 23-godišnjem studentu arhitekture na Bozaru bez prethodnog radnog iskustva na tom polju da uradi omot za njihov teći studijski album. Još od vremena Katarine II, već uveliko etablirani EKV se mučio sa sopstvenom ličnom kartom, kako stilski, tako i po pitanju imidža. Postojala je zastrašujuća disproporcija između muzike koju sus stvarali i katastrofalnih rešenja omota i spotova koji su bili potrebni da sve to zaokruže u jedinstven spoj i očigledno ih je to mučilo niz godina. I desilo se čudo. Vuk im je podario identitet. Kada danas pomislite na njih pomislite na rešenja koje je taj balavac sproveo pre 30 godina, kao svoj premijerni autorski rad u polju vizuelnog, na fotogradije, omote, spotove…Saradnja se nastavila i proširila, a onda su došle 90-e i Kosač je došao po svoje, kosivši sve pred sobom, nemilosrdno.
Sastali smo se kao nekad u proleće 2000-te kada sam boravio u Parizu šest nedelja zbog izložbe u Galerie nationale du Jeu de Paume na kojoj sam izlagao. Bili su tu Vejvoda, Kevin Vestenberg, Nataša Vojinović, Mihael Milunović, Andrej Aćin, Nikolas Burijo, bilo je uzbudljivo. Počeo je sve više i sve češće da slika. Bili smo uveliko tridesetogodišnjaci u punom stvaralačkom zamahu i sve je prštalo kao da će trajati večno. Brzo je prošlo kao i svaki prethodni put. Poslednjih nekoliko godina otkakao je prešao u Beograd na duže, možda i za stalno, bliski smo kao nekad i opet imam uvid u ono čime se bavi. Jedno kratko vreme smo delili zajendički radni prostor, posmatrao sam ga, kreirali smo par izvanredno uspelih projekata sa lakoćom. Vredan je i temeljan. Međutim ovo je nešto potpuno drugo, nešto sasvim drugačije od svega čime je bio okupiran godinama unazad. Rekao sam mu tog žarkog letnjeg popodneva u skladištu, nešto tipa: „Znaš, sve ovo do sad, sve što si radio, umeće koje si pokazao, ostaće zapisano na jedan način, ali ovo ovde dostidao si vrhunac, zato što si svo to umeće iskoristio kao oruđe da ispričaš jednu duboko ličnu, ljudsku priču o ljubavi koju si delio s ovim ljudima na slikama i koja izbija iz svkaog poteza koji si povukao. Probaj da se držiš toga i ubuduće, probaj da izađeš iz sebe i pokažeš tim istim postupkom koji je tokom vremena postao obeležje tvog stvaralištva svoju realnost, okruženje, duhove, snove i traume, jer samo lično može postati prepoznatljivo kao univerzalno.“
Rekao sam šta imam. Sad nek govore drugi, il’ nek ćute.
Uroš Đurić