Izložba Nepomične stvari Marije Dragojlović istražuje kako svakodnevni predmeti kroz uvećanje i crtež postaju nosioci sećanja, emocije i trajanja, pretvarajući intimne tragove života u vizuelne zapise pažnje i percepcije.

Spisak obaveza Tadija Janičića u Galeriji Novembar istražuje svakodnevicu kao složen vizuelni i mentalni prostor u kojem se lični i društveni fragmenti prepliću u gustu mrežu slika, značenja i „obaveza“.

Izložba Naše borbe promišlja savremena kolektivna iskustva otpora i solidarnosti kroz različite oblike društvenih i ličnih borbi koje se prepliću u zajedničkom prostoru odgovornosti i promene.

Izložba „Narcizam malih razlika“ umetnice Pauliane Valente Pimentel, predstavljena u okviru festivala Vizualizator u Galeriji Novembar, istražuje portret kao prostor empatije i univerzalnog ljudskog iskustva kroz prikaze mladih ljudi između tradicije i savremenog identiteta.

Izložba Ide maca oko tebe… Selene Vicković okuplja radove u kojima se kroz hibridne figure, igračke, životinje i prizore iz imaginacije prepliću humor, nelagoda, sećanje i iskustvo ženskog identiteta.

Izložba Youth Marije Šević istražuje mladost kao prostor zajedništva, solidarnosti i mogućnosti, kroz slike koje spajaju intimno iskustvo i kolektivnu imaginaciju budućnosti.

U galeriji Novembar otvorena je grupna izložba Letnja treperenja: Konstruisanje leta.   Autori izložbe su Tamara Stankov i Vojin Narančić, a postavka predstavlja radove petoro umetnika i umetnica: Kiše Radić, Teodore Rakidžić, Nine Ivanović, Marka Crnobrnje i Marka Vučkovića.

Ovogodišnja letnja postavka galerije Novembar okuplja organske elemente jedne sezone – fragmente poput svetlosti, senke, toplote i tišine – stvarajući mozaik koji posmatrača poziva da iznova zamisli svoje leto, oslobođeno očekivanja i stereotipa.

U trenutku kada leto više nije samo godišnje doba, već metafora kolektivnog stanja duha, izložba Konstruisanje leta istražuje načine na koje savremeni pojedinac pokušava da gradi svoje leto: ne kao bekstvo, već kao prostor introspekcije, mesto u kom se misao, materija i osećanje prepliću u novom poretku. Leto se ovde ne tretira kao sinonim za bekstvo od svakodnevice, niti kao idilični intermezzo između obaveza, već kao period u kom se ubrzani ritmovi savremenog života sukobljavaju s čežnjom za unutrašnjim mirom. – Tamara Stankov.

Postavka se ne fokusira isključivo na prirodne karakteristike leta, već stavlja u prvi plan čovekov odnos sa prirodom. Kroz različite medije – slikarstvo, fotografiju, crtež i skulpturu – izložba artikuliše savremena pitanja kroz prizore inspirisane prirodom i umetničkim tradicijama.

Ovogodišnja letnja izložba galerije Novembar svojevrsni je interludijum između sublimnog pejzaža romantičarskog kulturnog horizonta – prirode vlastite naravi, pred kojom posmatrač stupa u stanje samospoznaje – i savremenih vizuelnih artikulacija aktuelnih pitanja i tegoba. Fokus nije usmeren isključivo ni na čoveka ni na prirodu, već na njihov suptilan i neizbežan međuodnos. Izložba istovremeno priziva organske elemente koji oblikuju leto kao godišnje doba prepoznatljivih karakteristika i osvetljava potencijal prirode da savremenom pojedincu – modernizovanom nasledniku bajronovskog senzibiliteta – posluži kao znak, orijentir, preporuka. – Vojin Narančić

Izložba Letnja treperenja: Konstruisanje leta otvorena je do 7. septembra. Posetioci je mogu pogledati tokom radnog vremena galerije: radnim danima (osim ponedeljkom) od 12 do 20 časova, subotom od 10 do 18, a nedeljom od 10 do 14 časova, u prostoru galerije na adresi Kursulina 22, Beograd.

Šta nam ostaje da prikažemo u delu sekunde u kom smo obasjani svetlošću? Šta je dovoljno snažno da zarobi pažnju anonimne mase koja nam validaciju komunicira lajkovima?

U galeriji Novembar je u subotu, 12. aprila otvarana izložbe Nebo je puno iskri, sve što nam treba je predaleko, umetnice Ane Knežević. Izložbu uređuje Mia David, umetnička direktorka i kustoskinja galerije Novembar.

U Kini i Ohaju jedu pse

U Kini jedu pse, Lasse Spang Olsen, 1999.

Film “U Kini jedu pse” (I Kina Spiser De Hunde) je danska crna komedija koja se bavi neobičnim i mračnim situacijama u životima običnih ljudi koji postepeno ulaze u svet kriminala i nasilja. Film je postao kultni klasik u Skandinaviji zbog svoje jedinstvene kombinacije apsurdnog humora i filozofskih dilema. Naslov filma, ne odnosi se doslovno na radnju, već služi kao metafora za moralnu dvosmislenost. Film istražuje ideju relativizacije dobra i zla, postavljajući pitanje: da li su naši moralni izbori apsolutni ili zavise od okolnosti? Tema se provlači kroz likove koji često donose nemoralne odluke sa “dobrim” namerama.

„Bart to the Future”, The Simpsons, Springfild, 2000.

Lisa Simpson preuzima predsedničku funkciju i pominje da je nasleđuje od Donalda Trumpa, koji je izazvao veliki ekonomski kolaps.

„Goodbacks“,  South Park, 2004.

U ovoj epizodi migranti iz budućnosti traže posao u sadašnjosti, što izaziva ekonomske i društvene tenzije. Fraza “They took our jobs!” postala je popularan mim koji satirizuje otpor prema migrantima uopšte. Iako nije vezana za određenu grupu, epizoda kritikuje ksenofobiju, ekonomski strah i socijalne napetosti.

“Coming to Homerica”, The Simpsons, Springfild, 2009.

Stanovnici Springfilda odlučuju da igrade zid kako bi sprečili migraciju ljudi iz susednog grada, koji su došli zbog ekonomske krize. Epizoda je satirična kritika migracija, ksenofobije i političkih odluka. Izgleda da je Tramp shvatio bukvalno.

“Parts Unknow”, Anthony Bourdain, 2013.

U ovom serijalu Bourdain istražuje različite kulture kroz njihove kulinarske običaje, uključujući i one koje mnogima mogu izgledati kontroverzno. Bourdain je u više navrata provocirao javnu diskusiju o razlikama u tretiranju različitih životinjskih vrsta u kulinarstvu. On je konzumirao lokalne delikatese poput nekih insekata, krvi ili unutrašnjih organa životinja, koje se često čine ekstremnim zapadnjačkoj publici.

Bourdain je podržavao kulturnu autentičnost i branio pravo zajednica da praktikuju svoje običaje. Njegovi stavovi su polarizovali gledaoce pa se često koristi kao primer za diskusije o etici u ishrani i odnosu prema životinjama, uključujući optužbe za “eksploataciju životinja radi zabave”.

Nije dokumentovano da je jeo pse ili mačke.

Springfild, Ohajo, 2024.

Springfield je poslednjih godina primio veći broj migranata, uključujući Haićane, delimično i zbog potrebe za radnom snagom. Migrantska populacija iz Haitija dostigla je veličinu od oko 15.000 ljudi. Ovo je izazvalo napetosti u javnom diskursu, ali i istovremeno donelo raznolikost i doprinos lokalnoj zajednici.

Izborna kampanja za predsednika SAD, Donald Tramp, 2024.

Donald Tramp je tokom debate u septembru 2024. tvrdio da izbeglice u Springfildu, Ohajo, jedu pse i mačke što je izazvalo kontroverze i osude zbog širenja dezinformacija i rasističkih stereotipa. Njegove izjave bile su bazirane na neosnovanim tvrdnjama koje kruže desničarskim krugovima. Zvaničnici Springfilda u Ohaju, uključujući gradonačelnika i policiju, izjavili su da nije bilo prijavljenih slučajeva ovakvog ponašanja. Tramp je ovu izjavu koristio da istakne navodni problem sa migrantima, iako su Haićani koji žive u Springfildu većinom u zemlji legalno pod privremenim zaštitnim statusom.

Umetnost nam pomaže da život sagledamo iz nekog drugog ugla, da proširimo način gledanja i perspektive nudeći drugačiji mišljenja i pogled na stvari. Humor, ironija i satira česti su alati kojima se umetnici služe. Danas oni sve više gube smisao jer realnost nadilazi najluđe zamisli zdravog mozga.

Ranije je umetnost referisala na život, danas realnost crpi inspiraciju iz umetnosti. I posle nek neko kaže da umetnost ne može da promeni svet.

Sve je smešno. Ništa nije smešno.

Kustoskinja i autorka teksta: Mia David

Galerija Novembar Vas u subotu, 09. novembra od 13h, poziva na otvaranje izložbe Ajkula: 5. deo. Terapeutski centar – okean, autora Vladimira Milivojevića Bogija i Uroša Đurića.

Publika će na novoj postavci galerije Novembar imati prilike da vidi radove poznatog fotografa Bugija, kao i slikana dela Uroša Đurića, koje u jednu celinu uređuje Mia David, kustoskinja galerije Novembar.

Boogie (Vladimir Milivojević) svoju umetničku praksu izgradio je dokumentovanjem scena grupa koje su često marginalizovane – narkomana, članova uličnih bandi, beskućnika, ljudi koji žive na rubu zakona. Njegov rad se odlikuje surovim realizmom i izraženim osećajem za socijalnu pravdu; on je direktan, intiman i nepristrasan, pružajući uvid u živote koji se odvijaju daleko od očiju javnosti, bez ulepšavanja stvarnosti, čime postiže snažan efekat surovog realizma. – istakla je u katalogu kustoskinja David.

Publici u galeriji Novembar Uroš Đurić predstavlja se radovima iz serije Umetnost za klasno društvo.

Najnoviji ciklus, Umetnost za klasno društvo, u kojem se Đurić ostvaruje kao hroničar, može se sagledati i kao istraživanje u kom se klasa posmatra više kao društvena tvorevina nego kao staleška kategorija. Ciklus je nastao 2012. godine, kada se autor susreo s tipičnom predstavnicom nove društvene klase (obrazovanom u inostranstvu, pomodarskim konzumentom alternativne kulturne scene, s naizgled pozamašnim kapitalom na raspolaganju), koja, iako oduševljena Đurićevim radovima, ipak odbija da ga podrži kupovinom nekog od djela predstavljenih u ateljeu i opredjeljuje se da okači o zid jeftinu reprodukciju autorovog rada, istrgnutu iz rokovnika. – izjavio je Mladen Banjac.

Milija Nešić je van vremena. Milija Nešić je vreme.
Milija Nešić je rođen 1934. i upravo puni 90 godina. Vinovnik je gotovo čitavog veka. Svedok je rađanja, života i smrti moje domovine. Jugoslavije. Kroz njegov rad možemo pratiti kako su ideje slobode, jednakosti i solidarnosti bledele pa nestale da bi ustupile mesto egocentričnosti i jednoumlju koje danas živimo.

Nešić govori
Nešićeve formativne godine oblikovali su rat i posleratna nada u bolje sutra. Bio je deo jugoslovenskog modernizma i to onog najboljeg, koji je tražio izraz za novu Zemlju, za njenu poziciju između Istoka i Zapada. Kao i većini umetnika tog vremena cilj umetnosti nije bila reprezentacija države kroz grandioznost već pokušaj da se kroz umetnički čin komunicira sa društvom. Ali to prenošenje ideologije u formu i materijalnost oličena u snazi, ubrzo je počela da bude u neskladu sa suštinom umetnosti, sa slobodom. Umetnost postaje formalizovana, estetizovana i na neki način aproprijisana od sistema. Jugoslavija se raslojavala, a Nešić je bio svedok toga. Milija je želeo da njegove skulpture budu deo urbanog pejzaža koji će spojiti prirodu i društvo. One nisu bile priča o estetici već o boljem humanijem načinu života, o umetnosti koja pripada svima, a ne samo povlašćenoj klasi.

Nešič ćuti
Zato je otišao dalje za slobodom. Radikalno, u nematerijalno. Dovoljno slobodan duhom, da iz jedne „ekipe“ pređe u drugu. Iz modernista u neoavangardu, u konceptualno. Dokumentacija koju imamo o njegovim performansima na peščarama Novog Beograda pravi direktnu vezu sa tadašnjim svetskim tokovima i najznačajnijim predstavnicima land i body arta. Propadanje Jugoslavije postaje vidljivo čak i onima koji nemaju senzibilitet da osete finese. Ideologija i realnost se rastaču. Ideja da težimo društvu u kome su svi jednaki, postaje bolno izigrana.

Nešič vrišti
Novi radikalni rez. Povratak na figuraciju (kojom se bavio u ranoj mladosti), na direktno i beskompromisno zbunilo je tadašnju kritiku. To nije bio jezik kojim se govorilo. Nešić je pronašao svoj glas. Nešić je pustio krik. Nešič je (raz)otkrio Manipulacije. Svi su ih prozvali Mrdalice. Publika je bila oduševljena. Prva izložba na kojoj su prikazane u likovnoj galeriji Kulturnog centra postala je hit. (i tada, kao i sada, izložbe su vrlo retko primećene od šire publike). Profesionalna scena je bila zatečena i suzdržana. Manipulacije su bile toliko direktne da su se mnogima činile vulgarnim i banalnim. Vrištanje Nešićeve umetnosti nije moglo da se ignoriše.
Danas su Mrdalice aktuelnije nego ikada. Ovaj svet je gori, mnogo gori, od onog za koji je Nešić prvobitno stvarao Manipulacije. Prva serija je vrisak unutar Jugoslavije, vrisak Jugoslaviji da su stvari otišle predaleko. I poltroni i tapšači i ideologija i crkva, bile su teme tada, kada je krajem 70-ih i početkom 80-ih Nešić uradio prvu seriju. Sredinom 90-ih radi nove radove, praktično sa istim motivima ali sada upućene Miloševiću, odnosno, nama, narodu. Za ovo sada Nešić nije napravio novu seriju, možda zato što nema ništa novo da se kaže. Svet u kome sada živimo ne ostavlja prostor za razgovor, za diskusiju, za drugačije mišljenje ili stav. Teme kojima se Nešić bavi očigledno će nadživeti i njega i materijalnost njegovih radova.

Nešić piše
Umetnost je komunikacija i Milija traži novi način. Njegovi ispisi nešto su između haiku poezije, otvorenih dnevnika i mudrosti koje dobijete u kolačiću sudbine. Očišćeni i svedeni na srž tu su kao tragovi pokraj puta za one koji hoće da zastanu. On se više ne obraća društvu jer zna da nema ko da ga čuje, ali i dalje ima potrebu da ostavi trag, koji može bar malo da promeni svet.

Evo nas u sadašnjosti. Milija Nešić slavi 90-ti rođendan, a galerija Novembar 50. izložbu.
Zašto sam želela da baš izložbom Milije Nešića obeležimo jubilej koji galerija slavi. Zato što je Milija Nešič u životu, koji na sreću nije kratak, uvek pratio sopstvena uverenja. To mu nije donelo bogatstvo, to mu nije donelo ni slavu kakvu zaslužuje. Ali evo, mnogo godina kasnije, ova izložba je mali znak pažnje jedne devojčice koja se zaljubila u Mrdalice mnogo pre nego što ih je razumela, kojoj je to bio jedan od važnih koraka ka ulasku u umetnost. Kasnije sam shvatila da moje zaljubljivanje nije bila dečija fascinacija nečim što se pomera, već intuitivno razumevanje da su one oličenje istine. Danas, u ovom vremenu u kome ne prepoznajem gotovo ni jednu od vrednosti u koje verujem, Milija je dokaz da je moguće živeti istinsku slobodu. I iako možda ta sloboda za njega i ima cenu, gledano šire njene iskre dubacuju dalje, do mene i nekih drugih ljudi koji će ih nastaviti da ih šire.
Zato samo želela ovu izložbu. I u umetnosti ima mode, ali moda prođe a integritet ostaje da traje. A želim da Novembar bude takva galerija.

Izložba Letnja Treperenja okuplja raznovrsnu kolekciju fotografskih radova koji zajedno istražuju autentične i prolazne trenutke leta. Ova izložba izaziva posetioce da zavire u lične, sirove i efemerne aspekte ovog godišnjeg doba, da prihvate prolaznost leta i pronađu lepotu u iskrenim trenucima koji definišu ovo godišnje doba.

Svaki od autora ove izložbe kroz svoje fotografije naglašava nesavršenosti i lične priče koje definišu ljudsko iskustvo tokom leta. Njihov nefiltirani pristup uveličava svakodnevne scene, otkrivajući sveže tragove sunca, tetovaže i druge jedinstvene karakteristike koje pripovedaju priču svakog pojedinca. Ove iskrene slike kontrastiraju idealizovanim vizijama leta sa stvarnošću koju većina ljudi doživljava, slaveći lepotu pronađenu u autentičnosti i ličnom rastu.

Izložba takođe beleži živahne, prolazne trenutke leta, pretvarajući ih u umetničke izjave. Brzi tempo modernog života i spontano uživanje u letnjim danima prikazani su kroz dinamične kompozicije koje rezoniraju sa iskustvima posetilaca. Prikazujući ove trenutke kao kolaž sezonskih uspomena, radovi prenose osećaj spontanosti i vitalnosti, stvarajući bogatu tapiseriju letnjih doživljaja.

Pored prikazivanja živahne strane leta, izložba naglašava i njegove tiše, kontemplativnije aspekte. Minimalističke kompozicije fokusiraju se na suptilne detalje, stvarajući poetske narative koji pozivaju posetioce da pronađu lepotu u jednostavnosti svakodnevnih trenutaka. Ovi introspektivni radovi naglašavaju važnost primećivanja i vrednovanja često zanemarenih detalja leta, pretvarajući obične scene u meditativne refleksije prolaznosti vremena.

Fotografije takođe istražuju intimne rituale i lične prostore povezane sa letom, nudeći nostalgičnu i duboko ličnu perspektivu. Kroz autoportrete i scene privatnih trenutaka, radovi evociraju osećaj ranjivosti i prolaznosti, hvatajući efemernu prirodu ljudskog postojanja.

U suštini, izložba Letnja Treperenja slavi sirovu lepotu i prolaznu prirodu leta, podstičući nas da pronađemo poeziju u prolaznim trenucima ovog magičnog godišnjeg doba. Raznovrsne fotografske perspektive na izložbi zajedno naglašavaju duboku autentičnost koja definiše leto, savršeno obuhvatajući ovogodišnju temu: Prolazni trenuci, večne uspomene.

Kustoskinja i autorka teksta: Tamara Stankov