30.03. - 07.05
Eruptivni svetovi
Za generaciju rođenu 1970-ih pitanje identiteta je životna tema. Činjenica da smo rođeni u Jugoslaviji, a odrastali u vreme raspada svih vrednosti kojima su nas učili, čini da se nigde ne osećamo sasvim udobno. Ukoliko se tome priroda emigracija, taj osećaj izglobljenosti, žuljanja, postaje dominantan, a unutrašnje bitke – potraga za osećajem pripadanja.
Brankica Žilović više od polovine života provodi u Parizu. Otišla je odmah posle fakulteta, dovoljno mlada da ne bude sasvim formirana ni kao čovek ni kao umetnica. Iako je reč o veoma teškoj poziciji, upravo to joj je pomoglo da nađe sopstveni izraz. Možda baš usled toga što je došla s Balkana, u vreme kada se Jugoslavija krvavo i surovo raspala, tražeći mesto gde pripada, osećala se neadekvatno kao svaki pridošlica koji stalno iznova mora da se dokazuje. Verovatno je to dovelo do tekstila i pletiva koji u to vreme nisu bili suviše popularni mediji u savremenoj umetnosti. Ali, jesu u vreme kad se Brankica rodila, i jesu na Zlatiboru, mestu gde je odrasla. Tražeći vlastiti kutak sveta, u sebi se vraćala svom sigurnom mestu, Zlatiboru, prirodi i etno nasleđu, čuvenim Sirogojno džemperima koji istovremeno i greju i grebu. Baš kao i život. I na zlatiborskom selu i u Parizu. Prelep kao ideja, težak i slojevit u realnosti. Brankica počinje da istražuje tapiseriju, njenu taktilnost i nepredvidivost. Ova njena igra kao da je pokušaj autorke da nađe meko i prihvatajuće mesto, svet koji može da kontroliše, napravi i prepravi, prekroji po svojoj meri. Svet u koji može da se skloni i gde se oseća sigurno.
Ne treba zaboraviti da pletilje iz Sirogojna nisu tek etno simbol: ovaj posao je za njih bio i put emancipacije. U socijalističkoj Jugoslaviji on im je obezbeđivao mogućnost da žive od rada svojim rukama. Možda je upravo ta ideja odvela Brankicu u umetnost koja zavisi od njenih ruku. A to nas dovodi do zaključka da je lično uvek i političko. Birajući da sopstvenim rukama stvori svet za koji je odgovorna, ona počinje da se bavi teritorijom. Tapiserija omogućava da ti svetovi nemaju granice rama, da se šire, nadograđuju, kidaju i preklapaju. Oni postaju mesta utopije, mešanja prošlosti i budućnosti, sećanja i predviđanja.
Brankica Žilović se u svojim radovima uvek iznova vraća kartografiji. Kao da je trajno obeležena raspadom Jugoslavije, tim mapama za koje su nam u školi govorili da su nepromenljive, a izdale su nas. Kako onda da imamo poverenje? Ako se prakontinent, koji zovemo i superkontinentom, raspao tako da se nikad ne sastavi, kako onda da verujemo nekim proizvoljnim linijama na papiru za koje kažu da su granice? Materijal i medij u kome Brankica radi čine da se te mape krnje, rastaču i paraju. Granice postaju fluidne, nestabilne i nepouzdane. A šta su zapravo karte? Pa, to su granice. To je linija koju neko spolja postavi u naš svet. Imaginarna nit koja nam određuje gde i kako možemo da se krećemo. Verovatno usled toga, Brankica u traganju za svojom slobodom, u pokušaju da pređe sopstvene „granice“, ruši one nametnute spolja.
Mešanje materijala, uvođenje knjige, teksta kao predloška, ili betona kao mesta za otisak prošlosti usložnjavaju slojeve stvaranja i čitanja Brankičinog rada. Tek što je osvojila ove materijale u svom najnovijem ciklusu, Brankica se vraća na početak. Tapiserija je crtež, trodimenzionalna taktilna slika. Šta ju je povuklo korenima? Atanasius Kiršer. Neverovatan čovek rođen početkom 17. veka u Nemačkoj. Bio je jezuita, ali i jedan od najcenjenijih umova svog vremena. Često ga u literaturi nazivaju poslednjim renesansnim čovekom, referišući na širok dijapazon interesovanja i oblasti u kojima je delovao. Premda su danas mnoge njegove teze opovrgnute, neke čak i banalne, ono što fascinira jesu radoznalost duha i sposobnost povezivanja mikro- i makronivoa. Upravo tu ideju Brankica Žilović uzima za polazište. U novom ciklusu koji se opsesivno bavi Kiršerom, ona precrtava njegove putanje kao da pokušava da mu uđe u glavu i obuhvati misli. Ona istražujuje rad čoveka koji je bio jedan od najcenjenijih naučnika svog vremena, da bi zatim bio ismejan kao šarlatan, a potom i zaboravljen. Danas ponovo ima masu sledbenika koji s ushićenjem otkrivaju šta je ovaj slobodni duh bio u stanju da iznedri. Upravo je u tome ključ Kiršerove popularnosti danas. Ovo vreme, bezidejnosti i siromaštva duha, teško može da pojmi širinu misli koju je Kiršer imao. A bez širine nije moguće misliti nove svetove. Kiršer se u svom radu podjednako bavio mikro- i makrosvetovima, pokušavajući da dokaže sistem u kome je sve oko nas povezano. Prirodamo li tom naučnom pristupu i veru, dobijamo izvanrednu sposobnost imaginacije i otvaranja ka čudnim spojevima i neverovatnim idejama.
Brankica pronalazi njegove mape, a zatim i crteže prirodnih pojava, vulkana, reka, planina. Ona prati njegove crteže – nekad ih kopira, a nekad nadograđuje – sledeći u isti mah princip mikro i makro. Jer, Kiršerovi pejzaži istovremeno mogu da budu i unutrašnjost čoveka. I to kako fizička tako i emotivna. Kad Brankica na te crteže doda teksturu, boju, meko ili hrapavo, kratko ili dugačko, dobijamo ne samo egzotične predele već i erupcije emocija, uzavrelu krv i snagu kostiju. Brankičine tapiserije pomeraju Kiršerov rad iz polja nauke u duhovno i metafizičko, na teritoriju emocija, koja ne trpi međe i granice – ako ih nametnete, dolazi do erupcije. A opet, svaka eksplozija, svako tektonsko pomeranje stvara nove pejzaže, nove planine i reke, nove mogućnosti i nove svetove.
Ovaj ciklus je i nova, zrelija faza u Brankičinom radu jer njena borba više ne počiva na rušenju spoljnih (nametnutih) granica, njena borba sada je u njoj, s vlastitim emocijama i vlastitim ograničenjima. To traganje odvija se na mikro, gotovo ćelijskom nivou; ipak, direktno je povezano s potrebom da se popravi, obnovi postojeći ili čak izmisli novi svet.
Jer, ako hoćeš da promeniš svet – kreni od sebe.
Kustoskinja i autorka teksta: Mia David
