11/10 - 26/11
Slikarstvo Aleksandre Popović
Iako je slikarstvo Aleksadre Popović u više navrata opisivano kao sublimno („sublime”), plauzibilnije bi bilo reći da je ono izvan podele na lepo i sublimno. Kako ističe Barnett Newman u eseju „The Sublime Is Now”, američko apstraktno slikarstvo pokušava da se oslobodi tereta evropske kulture, tragajući za odgovorima bez ikakvog obzira prema pitanjima lepote. Nasleđe američkog apstraktnog slikarstva druge polovine 20. veka uticalo je na izraz Aleksandre Popović i pre i posle njenog boravka u Njujorku. Njene slike, mimo imperativa da bilo šta „predstavljaju”, postaju dinamične kompozicije čije značenje može u potpunosti varirati od recipijenta do recipijenta. Duh apstraktnog ekspresionizma oseća se u potezu koji nastaje između prepuštanja i kontrolisanja, u komponovanju koje memoriše unutrašnju tenziju reda i haosa te, naposletku, u potpunom odvajanju od početne tačke koju često predstavljaju pejzaži. Najpre uočavamo građenje slike, što je tekovina još od Sezana, potom oslobađanje kompozicije od čvrste strukture u duhu američkog apstraktnog slikarstva, te najzad balans strukture i intuicije u skladu sa savremnim pristupima. Uz to, boje su posebna i jedna od značajnijih dimenzija rada ove slikarke – one su pažljivo kombinovane tako da dobiju i na snazi i na lirizmu, a da njihovo fino nijansiranje pritom ublaži sirovu snagu gestualnosti. Pokret je druga važna dimenzija – gest u maniru De Kooninga i Pollocka, Frankenthaler i Mitchell, koji je postao simboličan označitelj slobode umetnosti da se bavi isključivo formom. Kako je Motherwell ubedljivo sročio, „ima nečega izuzetnog u vezi s formom pokreta, ili, preciznije, oformljenim pokretom.” Ta izuzetnost još više dolazi do izražaja onda kada je pokret, kao u slikama Aleksandre Popović, u isti mah i suptilan i snažan.
Ipak, slike nisu apsolutno lišene referentnosti. Predlošci za slike s ove izložbe često su fotografije predela koji uključuju vodu. Svojstva vode upisuju se i u sam pristup slikama. Dinamika i (ne)postojanost vode, toka u neprestanom procesu promene, još od Heraklita privlače interesovanje filozofa i umetnika. Voda je simbol promenljivosti kao svojstva prirodnih procesa. Baš kao što voda ne miruje već neprekidno (pr)otiče, tako nikada ne možemo susresti jedan te isti prirodni proces. Heraklitovim rečima: „I priroda jamačno teži na suprotno i od toga stvara sklad, a ne od jednakoga… Očevidno, to čini i umetnost ugledajući se na prirodu.” Dan Bergman je nazvao slikarstvo Aleksandre Popović „studijom kontradiktornosti” (a study in contradictions), utoliko što ono obuhvata i metodičke studije crteža i kompozicije i impulsivnost ekspresionističkog gestualnog slikarstva. Upravo u ovom uspešnom pokušaju obuhvatanja kontradikcija treba potražiti osobeni kvalitet slikarstva pred nama. Danas je naročito važno imati na umu kompleksnost i kontradikcije, jer banalnost i pojednostavljenje samo mogu odvesti u još veće estetske i društvene razdore.
Izložba Aleksandre Popović u galeriji Novembar pokazuje da apstraktno slikarstvo nije mrtvo, da je uspelo da izbegne zavodljivi izazov kiča i nostalgične sentimentalnosti za izvesnim istorijskim pokretima. Ono svedoči da svet koji umetnik opaža i oseća ima bezbroj valera, dok fotografije koje svakodnevno proizvodimo u nepreglednim količinama mogu da posluže kao polazna, ali ne i krajnja tačka razmišljanja o sopstvenoj subjektivnosti, prirodi i umetničkoj formi. Slike nas zaustavljaju, usporavaju vreme i vraćaju nama samima.
Kustoskinja i autorka teksta: Ana Simona Zelenović
