27.01 - mart 2024.
Evo kako danas izgleda naša poznata….
Između izlaska eseja “Dvostruki standardi starenja” Suzan Sontag i prvih deset clickbite naslova poput ovog kojim počinje tekst, prisutnih na skoro svakom onlajn portalu danas, prošlo je punih 50 godina. Brojka upućuje na, recimo, ostvarenu životnu zrelost jedne žene iako bi se reklo da se ista i dalje „budi“ dok se njena seksualnost zrelog doba suzbija stidom i tabuima još uvek dominantnim u svetu oko nas. Intimna i važna pitanja odnosa prema sebi i drugima u zrelim godinama, kao i suočavanja sa sopstvenim telom i promenama, centralna su tema izložbe Sećaš se kad si rekao to je to, samo je pitanje da li ćemo izdržati. Nismo. Mie David. Mia često ističe koliko je za nju lično ujedno i političko te je u tom kontekstu polje najintimnijih emotivnih zbivanja godinama koristila kao inspiraciju za kustoski posao u Navigator galeriji čiji program uspešno vodi. Tekstovi izložbi i njihovi naslovi služili su kao smernica u čitanju radova raznih umetničkih dvojaca koje bi Mia intuitivno povezivala u celine sopstvenim prepričanim iskustvima. Ti tekstovi sada oslobođeni u vidu kajron poruka čine krvotok ove postavke, klize i nestaju oko nas u hladnim nizovima digitalnih ispisa jednog krajnje toplokrvnog sadržaja. Mia stvara matriks od „prekomernog razmišljanja“ bogat strastima, pokušajima, padanjima i uzdizanjima u potrazi za ispunjenjem, prihvatanjem i priznavanjem, ljubavlju prema sebi, drugima i životu. Hrabro se hvatajući u koštac sa sopstvenim potrebama i strepnjama, Mia nas uvodi u začarani krug overthinkinga i poziva da se pronađemo u svetlećim redovima ispoljenih misli vođenih bujicom „nagona i hormona“ – verovanje koje izaziva iskonski strah! Želja da budemo odabrani kao vredni posvećene i istinske ljubavi neosporno nas vraća na same sebe. Jesmo li i koliko spremni da prihvatimo sopstvena starenja i sopstvena tela okruženi odveć otrcanim ali iznova unapređivanim pritiscima i manipulacijama patrijarhalno utemeljenog sistema. Ovde je važan Miin pogled (gaze) na sebe samu, njegova borba da se osamostali i bude ličan, slobodan i samo svoj. U seriji slika koje su takođe deo postavke, Mia opipava sopstveno telo, lutajući između onoga što vidi i oseća, onoga čega se plaši i onoga što izlazi na površinu platna. Na izazovna i emotivna pitanja kako doživljavamo svoje telo i sebe u sopstvenim ili u refleksijama drugih, jednako je izazovno odgovoriti i umetničkim jezikom. Kada kao ispred ogledala stanemo i pročitamo kajron poruke iz priča koje su Miu formirale i gurale napred ili se osmotrimo u njenim slikama, shvatićemo koliko je istinita kliše tvrdnja da mnogo toga što je kroz život pretilo da nas uništi, nas je zapravo učinilo boljima. Shvatićemo i koliko je važno što smo se na takav ishod odlučili sami, verujući više nego sumnjajući. I kao što se Mia ovom izložbom protivi lancu stida i zatvaranja i izlazi na crtu sopstvenim ambivalencijama, bitno je da se podsetimo da od nas zavisi koliko ćemo se izboriti da se svidimo pre svega sebi samima.
Kustoskinja i autorka teksta: Ivana Ivković
