21.09. - 02.11.
O govoru, ćutanju, vrištanju i pisanju
Milija Nešić je van vremena. Milija Nešić je vreme.
Milija Nešić je rođen 1934. i upravo puni 90 godina. Vinovnik je gotovo čitavog veka. Svedok je rađanja, života i smrti moje domovine. Jugoslavije. Kroz njegov rad možemo pratiti kako su ideje slobode, jednakosti i solidarnosti bledele pa nestale da bi ustupile mesto egocentričnosti i jednoumlju koje danas živimo.
Nešić govori
Nešićeve formativne godine oblikovali su rat i posleratna nada u bolje sutra. Bio je deo jugoslovenskog modernizma i to onog najboljeg, koji je tražio izraz za novu Zemlju, za njenu poziciju između Istoka i Zapada. Kao i većini umetnika tog vremena cilj umetnosti nije bila reprezentacija države kroz grandioznost već pokušaj da se kroz umetnički čin komunicira sa društvom. Ali to prenošenje ideologije u formu i materijalnost oličena u snazi, ubrzo je počela da bude u neskladu sa suštinom umetnosti, sa slobodom. Umetnost postaje formalizovana, estetizovana i na neki način aproprijisana od sistema. Jugoslavija se raslojavala, a Nešić je bio svedok toga. Milija je želeo da njegove skulpture budu deo urbanog pejzaža koji će spojiti prirodu i društvo. One nisu bile priča o estetici već o boljem humanijem načinu života, o umetnosti koja pripada svima, a ne samo povlašćenoj klasi.
Nešič ćuti
Zato je otišao dalje za slobodom. Radikalno, u nematerijalno. Dovoljno slobodan duhom, da iz jedne „ekipe“ pređe u drugu. Iz modernista u neoavangardu, u konceptualno. Dokumentacija koju imamo o njegovim performansima na peščarama Novog Beograda pravi direktnu vezu sa tadašnjim svetskim tokovima i najznačajnijim predstavnicima land i body arta. Propadanje Jugoslavije postaje vidljivo čak i onima koji nemaju senzibilitet da osete finese. Ideologija i realnost se rastaču. Ideja da težimo društvu u kome su svi jednaki, postaje bolno izigrana.
Nešič vrišti
Novi radikalni rez. Povratak na figuraciju (kojom se bavio u ranoj mladosti), na direktno i beskompromisno zbunilo je tadašnju kritiku. To nije bio jezik kojim se govorilo. Nešić je pronašao svoj glas. Nešić je pustio krik. Nešič je (raz)otkrio Manipulacije. Svi su ih prozvali Mrdalice. Publika je bila oduševljena. Prva izložba na kojoj su prikazane u likovnoj galeriji Kulturnog centra postala je hit. (i tada, kao i sada, izložbe su vrlo retko primećene od šire publike). Profesionalna scena je bila zatečena i suzdržana. Manipulacije su bile toliko direktne da su se mnogima činile vulgarnim i banalnim. Vrištanje Nešićeve umetnosti nije moglo da se ignoriše.
Danas su Mrdalice aktuelnije nego ikada. Ovaj svet je gori, mnogo gori, od onog za koji je Nešić prvobitno stvarao Manipulacije. Prva serija je vrisak unutar Jugoslavije, vrisak Jugoslaviji da su stvari otišle predaleko. I poltroni i tapšači i ideologija i crkva, bile su teme tada, kada je krajem 70-ih i početkom 80-ih Nešić uradio prvu seriju. Sredinom 90-ih radi nove radove, praktično sa istim motivima ali sada upućene Miloševiću, odnosno, nama, narodu. Za ovo sada Nešić nije napravio novu seriju, možda zato što nema ništa novo da se kaže. Svet u kome sada živimo ne ostavlja prostor za razgovor, za diskusiju, za drugačije mišljenje ili stav. Teme kojima se Nešić bavi očigledno će nadživeti i njega i materijalnost njegovih radova.
Nešić piše
Umetnost je komunikacija i Milija traži novi način. Njegovi ispisi nešto su između haiku poezije, otvorenih dnevnika i mudrosti koje dobijete u kolačiću sudbine. Očišćeni i svedeni na srž tu su kao tragovi pokraj puta za one koji hoće da zastanu. On se više ne obraća društvu jer zna da nema ko da ga čuje, ali i dalje ima potrebu da ostavi trag, koji može bar malo da promeni svet.
Evo nas u sadašnjosti. Milija Nešić slavi 90-ti rođendan, a galerija Novembar 50. izložbu.
Zašto sam želela da baš izložbom Milije Nešića obeležimo jubilej koji galerija slavi. Zato što je Milija Nešič u životu, koji na sreću nije kratak, uvek pratio sopstvena uverenja. To mu nije donelo bogatstvo, to mu nije donelo ni slavu kakvu zaslužuje. Ali evo, mnogo godina kasnije, ova izložba je mali znak pažnje jedne devojčice koja se zaljubila u Mrdalice mnogo pre nego što ih je razumela, kojoj je to bio jedan od važnih koraka ka ulasku u umetnost. Kasnije sam shvatila da moje zaljubljivanje nije bila dečija fascinacija nečim što se pomera, već intuitivno razumevanje da su one oličenje istine. Danas, u ovom vremenu u kome ne prepoznajem gotovo ni jednu od vrednosti u koje verujem, Milija je dokaz da je moguće živeti istinsku slobodu. I iako možda ta sloboda za njega i ima cenu, gledano šire njene iskre dubacuju dalje, do mene i nekih drugih ljudi koji će ih nastaviti da ih šire.
Zato samo želela ovu izložbu. I u umetnosti ima mode, ali moda prođe a integritet ostaje da traje. A želim da Novembar bude takva galerija.
Kustoskinja i autorka teksta: Mia David
